KO VUČE KONCE MOGA ŽIVOTA

Krenula sam na put tužna, razočarana, nervozna… Krivim sebe i svoja prevelika očekivanja, ljuta na druge što sam im pružila mogućnost da biraju a ja nisam postala njihov izbor…

Baš zbog toga ljuta što očigledno nisam bila spremna da ne budem izabrana, krenula sam potpuno rasuta. Slomljena u duši, besna spolja….

Pa zar ja posle svega što sam pružila da postanem ne izbrana, shvatam ja, da sam uprkos svim svojim edukacijama dozvolila egu da preuzme kontrolu nad mojim osećanjima…

” Is’t too late….baby…” čujem pesmu u pozadini svojih misli…

Konobar mi donosi produženi espreso sa mlekom i nacrtanim srcem. Momak je dobar psihoterapeut.Video je kako izgledam i poželeo da učini nešto lepo za mene.

 

 

 

Sada sam shvatila koliko je malo potrebno za sreću. Nekome je ” too late…” nekima je tek tada pružena šansa.

 

 

Život je upleten gore nego poentlas  rad ali ako krenemo da ga paramo dobijamo gomilu pogužvanih događaja i lica koja više ne liče ni na šta. A ako svoj životni put guramo dalje i ukrašavamo novim i lepšim događajima, videćemo da može da bude i lepši i raskošniji.

Pošto se u nizu događaja samo mi sećamo napravljenih grešaka, svi ostali, vide samo delove celine, satkane našim životnim uspesima i neuspesima.

Neki su na tom putu da nas bodre neki da nam paraju život vukući nas unazad.

Milion misli luta mojom glavom, da li da pustim te neke konce svoga života da li da ostanem i vičem ih i dalje u svom pravcu…

Ne želim ponekad ni da pričam o tome. Ponekad poželim da otpustim pletivo života svoga i poručim neku novu mustru neki novi rad… Ali ne mogu bez nekih meni dragih rodjenih delova moje duše. Želim ih uz sebe bar još koju godinu dok ne dožive lični procvat.

A tihi pritisak svega što jesmo i nismo uspeli da postanemo, ostanemo i opstanemo u nečijim životima vuče nas na neke sasvim druge strane naših ličnosti. Tako, kad padne mrak u mojoj duši tada sakupim sve niske prepletenog i raspletenog da preko noći satkam sve sto se satkati može, a onda se zapitam da je možda bolje pobacati niti daleke prošlosti i krenuti dalje bez puno tereta prošlih vremena.

A oni kojima je do tkanja tuđih života, uspeha i neuspeha neka izvole prebrati po ostacima duše bivših dana. Nek odvoje ako im nešto treba i znači. Meni više teret tog dela života nije potreban.

Za novi život i novi dan!

text: Jelena Milenković, Holistic Life CoachINTRA

photo: Pixaby

Podeli sa ostalima...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail this to someonePrint this page
Lidija Grujić

Lidija Grujić

Lidija Grujić, autor Holistic Life & Business Coaching-a „ Ja ne radim posao, ja živim svoj posao“. Ova izjava svakako da govori mnogo o meni i mom životnom pozivu. Uživam u životu, odabranom društvu i neprestanom izvoru znanja kojeg nikada nisam sita. Podržavam život i ono što život čini.Potreba za holističkim prisustvom je kap koja je neophodna kako bi bolje razumeli potrebu svakog bića i duše. Autor sam Holistic Life & Business Coachinga. Ako imate potrebu da život učinite odličnim, upustite se u avanturu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *