OČEKIVANJA – OPIRANJE ŽIVOTU?!

Gotovo da nema čoveka koji nije doživeo da se zgrči za život i zatvori kanale koji ga podržavaju. Ali, šta je to što radimo tako uporno i dosledno, a da i ne primećujemo da smo daleko od onoga što zaista jesmo?

Zapravo, veliku većinu svog života provedemo u očekivanjima. Od malih nogu nas uče da očekujemo, da kada uradimo ovo-možemo da očekujemo nagradu (recimo čokoladu).  Naši roditelji su zapravo uvek radili najbolje moguće-onoliko koliko je to u njihovoj moći i znanju bilo moguće. Mislili su da nas pripremaju za život na najbolji mogući način, učeći nas da budemo pokorni i da negde u dubini sebe, ubijemo želju za kreativnošću i slobodom – ali, slobodom u pravom smislu te reči. Slobodom koja nam pomaže da iskoristimo svoje najdublje potencijale i da izgradimo nove. Od rodjenja smo naučeni da očekujemo…Očekujemo čokoladu kao nagradu, grdnju, ili kaznu ako nismo poslušni, ili ako pogrešimo. Sve nešto očekujemo i u očekivanju nam prodju najlepši dani detinjstva, iz kojih neosetno udjemo u svet odraslih i počnemo se baviti ozbiljnim temama, ali opet sve u maniru očekivanja. Čak i kada se pojavi emotivni partner, opet očekujemo od njega da bude, da može, da hoće, da jeste…, ne pitajući se koliko je realna naša percepcija voljenog nam bića, za koje bi sve dali. Koliko je realno da ga stavljamo u svoje okvire percepcije i vidjenja naše realnosti. Da li je naša realnost i njegova/njena i odakle nam ideja da je sve to istina? A onda dolaze naša deca i njihova očekivanja, njihovi zahtevi, ali mi smo ih tome naučili. Učimo ih da odrastaju u tom maniru besomučnog očekivanja, koja sasvim sigurno, ako ih ne postanemo svesni, vode u postepeno oboljevanje našeg emotivnog bića, koje pak vrlo brzo prenosi svoju vibraciju na naše fizičko telo i tera ga u bolest. Zapravo, opiremo se životu, grčevito se držeći za osobe, odnose, osećanja, stvari, a sve što se batrga, stvara još veći pritisak i raste u našem iskustvu, preteći da nas skroz uništi.

Šta je lek za takvo stanje? Šta nam može da promeni siguran sled dogadjaja, koji rade protiv nas?

Jedna jedina reč je pustiti sve…otpustiti, dozvoliti sebi slobodu da prodjemo kroz stanja baš onako kako osećamo, bez uvijanja i pakovanja emocija. Najbolje je postaviti sebi pitanje šta je to što nas boli? Gde nas boli? I ući svesno u tu emociju, pa čak i pod strahom, jer i on je veliki učitelj i pomaže nam da prevazidjemo opiranja životu, koji uvek neminovno teče i u kom ništa nije ni crno, ni belo, jer je sve u njemu dragoceno iskustvo koje se pruža na pojedinačnom nivou i ponavlja sa vremena na vreme, kako bi gradivo bilo utvrdjeno, lekcija naučena.

Dakle, bez opiranja molim i bez teatralnosti i panike. Umiriti se, disati ujednačeno i pratiti. Šta je to što nas toliko boli i šta je to što je najgore moguće u celoj priči, tj. problemu. U mestu gde smo “zakucani” –  u niskoj vibraciji, možemo ostati dugo….dugo, iz čega će sasvim sigurno krenuti i samosažaljenje, pomešano osećajem beznadežnosti. Ukoliko ne prekinemo taj energetski vrtlog, tj. ne udjemo u njega i suočimo se sa strahom koji nas iz njega gleda, ući ćemo u ulogu žrtve, koja će nas postepeno, ali temeljno uništiti.

Najteže je biti u svojoj koži, a živeti kao neko drugi. Ono čemu svi težimo jeste uspostavljanje balansa izmedju našeg unutrašnjeg i svega oko nas, tj. svest da nikada nije do drugih ako nam ne ide u životu, već je uvek i samo do nas. Kada tečemo kroz život, dajemo iz srca, znamo jasno šta je to što želimo i ujednačeno i dosledno dajemo maksimum svojih potencijala kako bi naše želje postale stvarnost, zar ima razloga da se grčevito držimo za bilo šta i bilo koga? Ne treba trčati ni za čim (i ni za kim), jer ako to nešto ne stižemo, sigurno i nije namenjeno nama.

Sanjajmo svoje snove i radimo na našoj viziji svakodnevno, želimo, težimo i očekujmo, ali ne nezdravo po nas. Ne uz grčevitu vezanost i zavisnost. Samo u stanju unutrašnjeg mira sa sobom, živećemo neočekivanja, a sve što nam ne pripada i što nam je teret, otići će od nas.  Doći će nam ono što podržava radost i ljubav u nama, tj. živećemo svoj život i bićemo to što jesmo. Bićemo oslobodjeni tereta- ŽIVEĆEMO SLOBODU.

text: Vesna Bogavac

photo: Coaching Magazine & Pixabay

Podeli sa ostalima...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail this to someonePrint this page
Lidija Grujić

Lidija Grujić

Lidija Grujić, autor Holistic Life & Business Coaching-a „ Ja ne radim posao, ja živim svoj posao“. Ova izjava svakako da govori mnogo o meni i mom životnom pozivu. Uživam u životu, odabranom društvu i neprestanom izvoru znanja kojeg nikada nisam sita. Podržavam život i ono što život čini.Potreba za holističkim prisustvom je kap koja je neophodna kako bi bolje razumeli potrebu svakog bića i duše. Autor sam Holistic Life & Business Coachinga. Ako imate potrebu da život učinite odličnim, upustite se u avanturu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *